GOROSTAS
Iza nas će ostati hrast. Od onog žira
što ga posadismo naglavačke
u dane dečijih lopatica mog potomstva
sad se penuša zeleni gorostas.
Nikog on ne čeka, ali ugostiće jedno za drugim
nova pokolenja, naša će se imena otrti
u rodoslovu, čisto će nepamtilo da blista.
Ali trajaće hrast što zna za nas.
Stasali klipan usekao je moje ime u koru
stabla koje je sretalo osam mojih čukundeda,
još tamo stoje slova-ožiljci, hrast ih polako
guta kako u vreme urastam, no pamti bol
koji sam mu zadao. Moji preci bezimeni
vazduhom u podne plove, neko je uzorao
njihov prah, u šumoru lišća pište zurle
koje su prebirali prstima. Nošen melodijom
uspinjem se sa grane na granu, osmatram
sa visine. U plitkom veku ronim na dah.
KROZ USKI TRENUTAK
Štruca baltičkog hleba i gola vedrina novembra
po kojoj mile aeroplani, srebrne bubašvabe
Dečiji glasovi u parku tonu na dno sluha
nestaju kao Troja
Na klupi nadomak crkve jedem taj suvi Baltik
ne smočim ni so ni vino
reklamni sam isposnik kog je angažovao slučaj
Nanos vremena zatrpao me do struka
no ja uporno veslam drevnom močvarom sveta
mic po mic, ali dovoljno je da zažmurim
da bih zaboravio pravilnik zbilje
pa da namesto u kockasti raspored okolnosti
uplovim u Gdanjsk
Tamo će me susresti nepoznata rečenica
žuđena odgonetka, izustiće je
neko ime ženskog roda, a ja ću da mu pevam
žalopojku o lepoti istorijskih bitaka
Biće to staromodni randevu
Umreti na Baltiku mora da je veselije, svečarski
pompezno, uz parodiju smisla
Čekanje večnosti je bledo mrtvorođenče
ne ume da diše, ne progovara, samo svetluca
kao prazan ekran, uteha je njegova udovica
Neki pojac na bregu nad grobljem peva
jedino dugačke puste samoglasnike
a ja živim u jeziku kao riba u plaveti
praćakam se i lovim značenje
SIVO TIŠTANJE
Ja i pokojni Leopold skupljamo
poslednje sunce novembra.
U podne Božijeg dana nerada nadziremo jesen
sa vidikovca gde mramorni mu stećak
strši u nebesa. Okrećem mlin slovarice,
na hartiji sklapam reči, a Leopold ćuti maestralno.
Sretoh skakavca, kroz usahlu travu baulja peške,
ne leti mu se, još zakratko traje mu život siv.
Mlada bubamara na mom palcu u neverici
pipcima češlja antene, pevam joj let-let,
draga bajo, ispuni mi najveću želju,
koju ne znam, ona isuka tanka krila pa se vinu.
Vidim da se ona nada vaskrsenju
iz mrzle smrti kojom će da spava do proleća.
Kod Leopolda Kiša u grobu prebiva miš,
prosedi kralj pokrajine, taj čuva gole kosti,
lašti ih rukavom svog kaputa, da se cakle,
pod svodom lobanje kruži slobodan kao misao
odsutnog velikana. Ne mare oni za moju
filosofiju vagabunda, moje pozno slavljenje,
veseli očaj, moj doručak od grčkih mandarina.
Samom se sebi radujem tu na gostujućem terenu,
a kad se rešim nestaću u trenu, kao lokalna
nepogoda, ja hiroviti letač na biciklu. Sutra već
pljuštaće kiša u nokturno, a časni Leopold
nastaviće da svoju betonsku kuću drobi u pesak
spreman za novo more na obali eona.
SKLOPLJENA KLOPKA
Tren je udubina u kojoj se živi, jednonogi vrtuljak,
čigra što u brzini gubi obrise.
Njegov nestanak brži je od njega samog,
brži nego pomisao na njegov trag.
Od trenovog postojanja prostraniji je atom
na čijoj periferiji zuji elektrika.
Izvan trena ništa ne postoji, sve je unutra sabijeno,
a njega gotovo da nema.
Minuli trenovi udaljuju se tiktakavom brzinom,
prošlost se širi kao posed, množe se hektari stepe,
nautičke milje avenija i predgrađa, kupole
zdanja što se ogledaju u bunaru, sobičci,
igrališta, diskoteke, skladišta buke, parcele ćutanja.
Nepodnošljiva raskoš potrošenog bivanja, to lažno
večito sada, eto kuda krstari svetlosni pipak
žive pameti koja nijedan nestajući trenutak ne ume
da stisne i obuzda, u njega se naseli kao u kristal.
Tim imanjem promiče pesnik korakom
setnog suverena, korotni svevremenik sa stihom
u reveru, drečavom ranom tek posečenog
karanfila, posrće estetično i gordo
kao da je baš on onaj koji jeste i biće uvek.
TUCANJE PAPRIKE
Vode putuju gromoglasno, lebde
kao pocepana zavesa u pustoj božijoj kući
tamo na dnu brojčanika
kad se smrklo u podne na Golgoti
Kisnem, na goletnoj poljani
jedini sam gromobran, dišem pod slapovima
koji krope iz crnog svoda što se lomi
Nisam verovao
Svih onih rizičnih godina kad je mlada
ludost plesala na oštrici
prkosio sam raspojasan, bludničio
arčio napon u ćelijama, robovao nuždi
Glad me odvela u pečalbu daleko na jug
Žene u šalvarama, sa maramom preko nosa
poput drumskih razbojnika
u krugu sred dvorišta udaraju tučkom
u muklo dno avana
to je razroki bubanj neme pesme
Vazduhom lebdi prašina ljute krvi
koja guši i oči žeže
Kroz njino kolo prođoh korakom uljeza
šmugnuh u sobu
Smlavljen radom, ošamućen prazninom
pušim na stolici uz prozor
Kvalitetni su to minuti, iskolačeni
kao riblja mlađ što lipsava na obali
još malim trzajima živeći
Knjiga na uzglavlju me neće, narasta tupi
bol u moždini
Odlažem san jer i u njemu se može umreti
a bila bi to jeftina prevara
Zatrovane strašću one žene dahću
Uskladile su svoje batove i započele pesmu
celu od vriskova
Ništa mi ne preostaje osim da naspem iz pljoske
nagnem čokanj, kliznem niz stepenik tišine
nemuštom savršenstvu u zagrljaj
Website: Kalisto poezija
